Naše male smrti

Ima neeg istinski zastrašujueg u poeziji Aleksandre Jovii. Još strašniji mora biti napor pesnikinje da istovremeno piše o smrti i detinjstvu, o detinjstvu prožetom smru i o smrti detinjstva. Taj koloplet je, primetie pažljivi italac, gotovo kišovski. Iako autorka smrt pominje tek dvaput i to u stihovima: smrt ne dolazi onda kada je priželjkujemo" i Kažu, nakon smrti još uvek rastu nokti / ne kažu emu služe" centralni motiv zbirke jeste smrt, koja ne predstavlja udaljenu alegoriju života, ve samu bit života. Zbog toga se ove pesme ne tiu iskljuivo intime, oseanja, opažanja i doživljaja lirskog subjekta, ve svih nas: naših malih života i naših malih smrti. U poeziji Aleksandre Jovii su zlo, smrt i detinjstvo neraskidivo povezani. O bliskosti tih kontrastnih pojmova najilustrativnije svedoe uznemirujui stihovi: zlo vešto skriveno / na najoiglednijem moguem mestu: / u duši svakog od nas" ili mi smo se skrivali u podrumu / i ekali da se zlo umori." Pretpostavljeno nevino detinjstvo u zbirci Naše male smrti ima zlokoban prizvuk. Samo neko ko je, kao dete, na vlastitoj koži osetio užas rata može da napiše ovakve stihove: Zapravo se umorilo detinjstvo / i poput zlatne prašine / otresli smo ga sa dlanova" ili O, upropašene detinje radosti / rasejane po getima, rezervatima. / Nekadašnji divovi našeg detinjstva uveli su / od tuge za zaviajem, / a u tebi cveta pupoljak zla, / množe se razarajue elije / i nagrizaju ti kosti."

ak i seanja na detinjstvo i zaviaj zvue strahotno. Nema povratka: Rodna gruda ne uzvraa moju ljubav. / Ona je ravnodušna prema stopama koje je gaze." Najstrašniji stihovi u zbirci Naše male smrti glase: Život delim na etape pre i posle / i ne znam šta / je gore / pre / ili posle."

Zbirka pesama Naše male smrti je, u neku ruku, naša Enciklopedija mrtvih, ali proitana u negativu, takva da u njoj stvarnost smrti konano nadrasta svaki metafiziki govor o smrti.

Dettagli