S Kosova na sinje more

... Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razreuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se ovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva.
Jednoga od tih dana poetkom meseca avgusta, krenem se u etiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka oznaio.
U Prištini još sve spava. Kapci na duanima su spušteni i debelim katancima zakopani za epenke. Pogde i gde samo kafedžija ve otvorio kapak na svome malom duanetu okienom džezvicama razne veliine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašui metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnika kola; koijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sino prekinulo, a prljavo hansko mome donosi pune kofe i pljuska tokove na kolima da spere blato, što su ga kola jue ponela s puta. Psi, one gomile sokakih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noi spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, ve su poeli da se razmotavaju iz tih svojih klupadi i da se protežu oekujui, sa opravdanom nestrpljivošu, da se otvore kasapnice. Na onoj esmi na ošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu..."

Dettagli